Корачајући кроз живот тежимо својим циљевима и жељама, спознајемо разне проблеме и схватамо значење одговорности. Током година међусобног дружења и заједничких интересовања стварамо пријатељства за цео живот.
Овде почиње прича… Беше то јесен, 2007. године… Помало уплашени стајали смо у реду, чекајући да се упознамо са васпитачицом и другарима. У дну ходника, угледала сам девојчицу која је чврсто држала мајку за руку… Следећег тренутка делили су нас у групе, а њен искрени поглед нестао је у групи деце… Ближио се крај основне школе, удаљавали смо се једни од других, а другарица и ја уписале смо исту средњу школу и наставиле своје дугогодишње дружење… Септембар је био пред вратима нашег средњошколског образовања, са њим и упознавање са новим професорима и друштвом. На изглед повучена и тиха девојка веома брзо стекла је нова познанства.. Четири године другарства она је чинила посебним.. Када је била потребна помоћ, она је прва која је понудила своје време и знање. Понеке суморне дане поправљала је својим шалама и мамила је осмех на лицу где год би се појавила.. И када је гомила обавеза представљало непремостиву препреку, она је то решавала успешно и без потешкоћа. Увек је била ту да саслуша све проблеме и недоумице, да упути и да коју критику, трудећи се да помогне. Често оштрог језика и сурово искрена, рушила је сањарења и пусте жеље, упућивајући на бруталну реалност… Јавила се понека средњошколска љубав, сузе и туга, међутим она је та која је била раме за плакање и чинила је све само да орасположи особу коју воли. Слободно време је радо проводила са друштвом у школском дворишту, често са осмехом на лицу, безбрижно размишљајући о остатку дана.. Изузетно вредан и упоран ђак, поред мањих препрека, увек је проблеме решавала са лакоћом и трудила се да испуни сваки циљ који је имала.. Списак обавеза бивао је све краћи, дружење је нестајало у четворогодишњем образовању и смеху тинејџера који су се спремали за нови корак боље будућности. Њен живахан, шарајући поглед растао се са генерацијом и кренуо у нове радне победе. Жеља за унапређивањем знања била је присутна од самог почетка, напор и залагање су се исплатили.. Свршетак школске године донео је нове одлуке, корак напред, факултет ће бити следећа станица хватања белешки за даљи живот.
Ту се прича не завршава, искрени поглед уплашене девојчице, својим уложеним трудом и неизмерном упорношћу, завршио је једно поглавље своје биографије са титулом ђака генерације…
Аутор: другарица из клупе (Милица Цуцић Топалов)
Зорана Ушљебрка
техничар ПТТ саобраћаја – ПТТ41
—
одељенски старешина
Мирјана Медаревић
